Poglavlje 1: Bekstvo iz grada
Nikada nisam bio od onih ljudi koji veruju u priče o duhovima.
Znaš ono – noćne senke, škripanje vrata, promaja koja „diše“ iza vrata.
Nisam taj tip.
Bar nisam bio.
Do ovog leta.
Sredinom avgusta, kad mi je sve u Beogradu počelo da puca po šavovima – posao, stan, buka, ljudi… jednostavno mi je kliknulo da moram da pobegnem. Bilo gde. Samo da ćutim. Da slušam drveće kako šušti. Da se isključim.
Pala mi je na pamet ona stara kuća mog dede, koju niko više ne koristi.
Nalazi se na dva kilometra van sela u centralnoj Srbiji. Kuća stoji tu otkad znam za sebe. Bila je prazna godinama, ali čitava – renovirali smo je pre desetak godina. Ima čak i vodu, struju, i neku vrstu interneta ako postaviš telefon na prozor u tačno određenom uglu.
I to mi je bilo dovoljno.
Spakovao sam ranac, uzeo laptop, nekoliko knjiga, diktafon (htedoh da snimam misli za neke svoje buduće tekstove), i rekao sebi:
„Ovo će biti moje čišćenje. Psihički reset.“
Put do tamo je trajao četiri sata. Poslednjih trideset minuta sam vozio kroz usku šumsku stazu, punu krivina i prašine, sve dok nisam izašao pred kuću – malu, prizemnu, s drvenim tremom koji je škripao kad zakoračiš.
Vetar je duvao blago, nosio miris borovine i zemlje. Tišina… prava tišina, ona koju u gradu više ne znaš ni da prepoznaš.
Otključao sam vrata. I gle – sve je bilo isto kao što sam pamtio. Stare drvene grede, kamin u uglu, starinske zavese koje se blago njišu. Na stolu — čaša koja još uvek stoji tamo gde ju je poslednji put ostavio moj deda. Neki bi rekli da je to jezivo.
Meni je bilo — udobno.
Očistio sam malo prašine, raspakovao stvari, zapalio sveću za miris. Bacio se na krevet s pogledom kroz prozor u šumu. Nisam ni znao koliko mi je sve ovo falilo.
Te prve večeri, upalio sam laptop, pustio tihu muziku i zaspao bez problema.
Ali već sutradan… nešto je bilo čudno.
Ne nešto veliko. Samo… sitnica.
Kada sam otvorio oči, sat je pokazivao 7:12 ujutru. Sve normalno. Samo… vrata od spavaće sobe su bila malko odškrinuta.
Sinoć sam ih zatvorio. Sećam se jer škripaju, pa sam ih zatvorio pažljivo da me ne probude kasnije.
Pomislio sam – vetar? Promaja? Mada nema prozora u hodniku…
Okej. Daj da ne pravim dramu.
Napolju je dan bio predivan, i ostatak dana sam proveo sedeći na tremu, čitajući i razmišljajući kako sam konačno napravio dobru odluku.
Te večeri sam raspalio vatru u kaminu i ušuškao se. Vratio sam se u krevet oko ponoći, zaključao vrata iznutra i ostavio lampu upaljenu. Samo zbog onog neobičnog osećaja od jutros.
Negde pred zoru… nešto me probudilo.
Bio je to zvuk.
Tiho, šuštavo… iznad mene.
Kao da neko hoda po tavanu.
Znaš onaj trenutak kad si između sna i jave, pa ne znaš da li je stvarno ili san? E, to je bilo to.
Ali onda sam otvorio oči i… čuo to ponovo.
Lagani koraci.
Korak… pa pauza… pa opet.
I to direktno iznad moje glave.
Uzeo sam telefon. 2:28.
Zadržao sam dah i samo slušao. Zvuk je prestao.
Rekoh sebi — miš. Ili nešto u plafonu. Stara kuća. Zamisli da je nešto drugo — previše filmova, burazeru.
Ujutru sam otišao do tavana. Stara merdevina, zamandaljena kapka. Sve netaknuto. Nije bilo ni trunke prašine pomerene. Niti tragova bilo čega živog.
Uverio sam sebe da umišljam. Pokušao da se nasmejem sopstvenom strahu.
Ali osećaj da nisam sam — taj nije prošao.
I evo me.
Treći dan u ovoj kući.
Sedim u fotelji s laptopom, pišem sve ovo. Spolja čujem cvrčke, povremeno zavijanje psa iz daljine. Sve zvuči normalno.
Ali večeras…
Zaključao sam vrata.
Ne zato što sam uplašen, naravno. Samo… reda radi.
Jer znaš… sinoć, kada sam otišao do kuhinje po vodu…
…vrata spavaće sobe su bila široko otvorena.
A ja se zaklinjem da sam ih zatvorio.
Nastaviću sutra. Ako bude sve u redu. Ako ne bude… pa, bar da ostane zapis.
Zlu ne trebalo.
Poglavlje 2: Disanje sa druge strane vrata
Znaš taj osećaj kad ti mozak govori da preuveličavaš, ali ti telo ima drugačije planove? Ruke se znoje, grlo se stegne, iako ti logika šapuće: „Nemaš zbog čega da se plašiš.“
E, takva mi je bila ta noć.
Posle što sam zapisao događaje iz prethodna dva dana, osećao sam se kao idiot. Mislio sam: „Ma daj, paranoja. Sam si, mračna kuća, sela, škripave grede. Naravno da ti se sve čini čudnim.“
Pa sam rešio da se ponašam normalno. Upalio sam film, skuvao čaj, čak sam i ostavio vrata sobe otključana, da sebi dokažem kako „nemam šta da krijem“.
Gledao sam film do kasno u noć, a onda sam utonuo u san.
Ne sećam se kad tačno.
Ali znam tačno kada sam se probudio.
2:31.
I to nije bilo od sna.
Niti od buke.
Probudio sam se zbog nečeg… instinktivnog.
Znaš kad se probudiš jer osećaš da nešto nije u redu?
Otvorio sam oči polako.
Soba je bila mračna, osim slabog svetla sa lampe u ćošku.
I onda sam čuo.
Disanje.
Ali ne moje.
Duboko. Sporo. Blizu.
S druge strane vrata.
Nisam se pomerao. Ležao sam ukočen kao da me neko pribio za dušek. Srce mi je tuklo kao da hoće da iskoči iz grudi.
Disanje se nastavilo. Ravnomerno. Ljudski.
Zatvorio sam oči na sekundu, pokušao da brojim…
Ali onda sam čuo… lagano škripanje.
Kao da se neko oslonio na vrata.
Tiho, ali jasno.
Nisam hteo da viknem. Bojao sam se šta bih mogao da čujem nazad.
Disanje se pojačavalo, kao da se neko nagnuo još bliže.
A onda — tišina.
Potpuna.
To je bilo najgore.
Znaš, kada nešto nestane iz zvuka, a znaš da nije otišlo… samo čeka.
U tom trenutku, čuo sam kako se ključaonica tiho klikne.
Ne da se zaključava. Ne.
Nego… kao da neko gura prst kroz nju.
Kao da gleda kroz nju.
Nisam mogao više. Skočio sam iz kreveta, zaleteo se ka vratima i zalupio ih rukom.
Stajao sam tako, bos, u majici, s rukom na kvaki.
Disao sam plitko.
I onda, u toj mrtvoj tišini, kroz drvo sam osetio tap-tap-tap…
Noktima.
Tri puta.
Direktno na vratima.
Ne. To više nije bila paranoja.
Ujutru
Nisam oka sklopio.
Sedeo sam na krevetu do zore, s nožem iz kuhinje u ruci. Ne znam zašto – nisam mislio da ću ga stvarno upotrebiti.
Ali znaš kako… kad se sve dešava u tami, logika napusti prostor.
Kada je napokon svanulo, otvorio sam vrata.
Nikog.
Naravno.
Ali onda sam video papir.
Na stolu. Mali, zgužvan, prljav.
Nisam ga tu ostavio.
Bio je savršen kvadrat, kao iz starog rokovnika.
Na njemu – rukom napisana rečenica:
„Nemoj zatvarati oči dok te gledam.“
Papir mi je ispao iz ruke.
Odmah sam proverio vrata, prozore – sve je bilo zatvoreno. Nijedan prozor nije bio polomljen, vrata nisu obijena.
Zaključci su se slagali na samo jedan način:
Ili me neko zajebava,
ili nisam sam u ovoj kući.
A ono što me najviše uplašilo?
Soba nema ni jedan prozor koji gleda na trem.
A spoljašnja vrata su i dalje zabravljena iznutra.
I tako…
Popodne sam seo i pokušao da napišem sve ovo. Sve više stvari koje ne mogu da objasnim.
Pokušao sam da zovem par ljudi, ali veza ovde puca. Wi-Fi koji sam uspeo da uhvatim — sad ni traga ni glasa.
Znaš…
U jednom trenutku sam pomislio da uzmem kola i odem.
Ali nešto me tera da ostanem još bar jednu noć.
Da se uverim.
Da uhvatim to što me prati.
Postavio sam kameru. Jeftinu, ali funkcionalnu.
Okrenuo je ka vratima.
Večeras ću snimati.
A sutra…
Ili ću vam pokazati šta sam snimio.
Ili me više neće biti.
Poglavlje 3: Snimak koji nije želeo da postoji
Provela me noć kao igračka.
Iako sam odlučio da budem „hrabar“, nisam zaspao ni minute.
Ceo krevet mi je bio mokar od znoja. A ruke… drhtale su mi kao da sam preležao neku groznicu.
Ali ono što me čekalo ujutru…
To me tek razvalilo.
Snimak
Kamera je stajala tačno tamo gde sam je ostavio – na stolu, okrenuta prema vratima.
Povezao sam je s laptopom, otvorio fajl.
Naziv: REC_0231.MP4
Vreme početka: 23:47
Trajanje: 2 sata, 31 minuta.
Prekinut snimak u 02:31:02.
I odmah mi je srce preskočilo.
Uvek je 02:31.
Tačno. Precizno. Kao sat. Kao neko ko zna.
Pustio sam video.
U početku – ništa.
Ja u krevetu, prevrćem se, šuškam. Kamera škripi svaki put kad vetar prođe kroz zidove. U nekom trenutku se okrećem ka zidu i ležim mirno. Duže vreme.
I onda.
U 02:28:41 – kvaka se pomera.
Polako, nečujno, ali pomera se. Video ima zvuk i mogao sam da čujem kako zvecka.
Zadržao sam dah.
U 02:29:03 – vrata se otvaraju za nekoliko centimetara.
Kao da neko samo proviruje.
Ali ono što se pojavilo… nije bila glava.
Bile su ruke.
Blede. Mršave. Duge.
Ispružene, dlanovima okrenutim ka unutra.
Prsti su se lagano pomerali.
Nisu ušle cele, samo deo, ali bile su… nenormalne.
Duge, tanke, kao da su napravljene od voska, sa noktima koji su se neprirodno savijali.
Zatvorio sam laptop.
Nisam hteo da gledam ostatak. Nisam smeo.
Nisam mogao da budem u istoj sobi sa tim snimkom.
I znaš šta je najgore?
Nisam se sećao da su se vrata otvorila.
Pokušaj da budem racionalan
Okej…
Možda sam sanjao.
Možda sam, u polusnu, otvorio vrata, zaboravio, ustao, odglumio sve. Možda sam ja… ja to uradio.
Ali… ruke na snimku?
Nisu bile moje.
Ne toliko tanke.
Ne toliko bele.
Ne toliko… tihe.
Napravio sam grešku.
Pogledao sam snimak ponovo.
Ovaj put – stisnutih vilica, sa svetlom u sobi i nožem u krilu, jer mi je to davalo osećaj kontrole.
Pogledao sam tačno onaj trenutak – 02:29.
Ruke ušle.
Pomakle se.
Onda su stale.
Samo su visile tamo.
A onda…
Jedna ruka je pokazala prstom ka kameri.
Ne brzo. Ne preteće.
Polako. Kao da govori:
„Vidim te.“
I zatim – snimak se zamrzava.
Crna slika.
02:31:02.
Kraj.
Nešto nije u redu
Kada sam skinuo slušalice i osvrnuo se, nisam mogao da dišem.
Cela soba… bila je ista kao na snimku.
Svaka senka. Svaki ugao.
Kao da sam upravo pogledao snimak svoje budućnosti.
I onda sam shvatio.
Na snimku, zavese su bile blago pomerene, kao da ih je neko pipnuo.
Okrenuo sam se ka prozoru.
Zavesa se pomera.
U tom trenutku.
Ali prozor je zatvoren.
Nema vetra.
Ni promaje.
Ni logike.
Ustao sam, drhteći, prišao polako.
Zavesa je sada bila mirna.
Ali staklo…
Na staklu sam video otisak prsta.
Samo jedan.
Dug, tanak.
Kao da me neko posmatrao iznutra.
I onda — najtiša jeza
Ustao sam, rešio da izađem iz sobe, da otvorim sva vrata i prozore, da pustim svetlost da uđe.
Ali kad sam krenuo prema vratima —
vrata su bila zatvorena.
Na snimku su ostala otvorena.
Ja ih nisam zatvarao.
I sigurno ih nisam zaključao.
A sada…
kvaka se nije pomerala.
Nije se ni micala.
Ispod vrata, iznutra, nešto je pomerilo svetlost.
Kao da neko…
…stoji s druge strane.
Ali ovaj put…
nije disao.
Samo je stajao.
Čekao.
Zatvorio sam laptop. Ugasio kameru. Seo. Počeo da pišem ovo.
Ne zbog publike.
Ne zbog klikova.
Zbog sebe.
Zato što ako se večeras nešto desi…
da se zna.
Sutra idem do groblja. Do čuvara. Do nekog ko zna više od mene.
Ali večeras…
Večeras ću spavati sa nožem pod jastukom.
I sa kamerom u svim sobama.
Jer ako me ovo nešto traži…
želim da znam zašto.
I da, možda nisam sam.
Ali neću više zatvarati oči.
Poglavlje 4: Starac sa groblja
Ne znam kako sam uopšte zaspao te noći. Možda od iscrpljenosti. Možda me je telo samo izdalo, na silu me ugasilo. Ali kad sam se probudio, bio sam drven. Bukvalno. Kao da mi neko preko noći zamenio krv cementom.
Sunce je već bilo visoko. Pticama je bilo lepo.
Meni – manje.
Znao sam da ne mogu više ovako. Ne mogu da budem zatvoren u toj kući i da se ponašam kao da je sve okej. Ispod svake brave, svakog škripavog poda, nešto se pomera. Nešto me posmatra.
I zato sam rešio da odem do groblja.
Put do odgovora
Moj deda je sahranjen tu. Mala kapija od zarđale žice, zakrivljeni spomenici, trava do kolena. Nije bilo strašno… dok nisam primetio da sam sam.
Ne „sam“ kao „nema nikoga u blizini“, nego „sam“ kao prazno, bez ptičjeg glasa, bez vetra, bez ičega.
Kao da je neko pritisnuo mute na celom pejzažu.
Ali onda sam ga video.
Stajao je pored stare kapelice. Povijen starac, prljava kapa, vukao jednu nogu dok je hodao. Bio je to grobar. Seoski čuvar. Lik kojeg pamtim iz detinjstva, ali nisam znao da je još živ.
Prišao sam polako, sa respektom.
– „Dobar dan… Tražim grob mog dede, Dragoljuba Jankovića.“
Starac me je pogledao ispod obrva. I odmah – pogled mu je potonuo.
– „Ti si njegov unuk? Onaj iz Beograda?“
Klimnuo sam.
– „Jesam. Došao sam da provedem neko vreme u kući… da se isključim.“
On tada spusti pogled i samo tiho reče:
– „Ne bi trebalo da budeš tamo.“
Zaledio sam se.
– „Molim?“
– „Kuća… Kuća tvojih nije prazna. Nikad nije bila.“
Rekao je to tako jednostavno, kao da me pitao koliko je sati.
Seo je na klupu pored kapelice i samo mahnuo rukom da sednem.
Seo sam, bez reči.
I onda je počeo.
Priča koju nisam hteo da čujem
– „Pre skoro 30 godina… Devojčica je nestala iz te kuće. Imala je jedva sedam godina. Igrala se napolju dok su joj roditelji čistili bunar. Kad su je pozvali na ručak – nije se javila. Tražili su je danima. Policija, psi, meštani – niko je nije našao. Nigde tragova. Kao da je isparila.“
Disao sam plitko.
Starac je gledao ispred sebe, oči su mu bile zamagljene, ali mirne.
– „Par meseci kasnije, komšija koji je živeo najbliže kući – rekao je da je noću čuo… disanje. I da mu je neko ostavljao cedulje pred vratima. Prvo su bile prazne. Onda su na jednoj pisale reči: ‘Zašto si zatvorio vrata?’“
Osetio sam kako mi se vilica zateže.
– „Znaš kako je završio taj komšija?“ – nastavio je starac.
– „Našao ga je brat. Sedeo je u stolici, gledao u ugao sobe. Beo kao sneg. Nije progovorio više nikad. Umro sledeće godine.“
Ćutao sam. Nisam znao šta da pitam. Jer… znao sam.
Sve se poklapalo.
Starac se tada nagnuo ka meni, tiho, jedva čujno:
– „Kuća pamti. Ponekad duša ne zna da je mrtva. A ponekad… ne želi da ide.“
Ruka mu je zadrhtala dok mi je dao nešto.
Stari, požuteli papir.
Isti kao onaj koji sam juče našao u kući.
Isti rukopis.
Na njemu je pisalo:
„Ne spavaj večeras. Gledam te.“
Zemlja koja guta
Otišao sam brzo. Nisam se ni oprostio od starca.
Dok sam ulazio u auto, imao sam osećaj kao da mi se vetar smeje.
Ne ušima.
U kostima.
Krenuo sam ka kući.
Vetar je jačao. Nebo se zatamnilo.
A u meni je rasla odluka:
Neću bežati.
Večeras ću ostati.
I poslednji put pokušati da shvatim šta želi.
Jer ako je to devojčica…
Ako je to neka zaglavljena duša…
Možda mogu da je oslobodim.
Ali duboko u sebi…
plašim se da to više nije devojčica.
Poglavlje 5: Noć kada sve kulminira
Kad sam stigao nazad kući, nešto u meni je puklo.
Ne od straha, ne od panike — već od prihvatanja.
Nisam više mogao da se pretvaram da je sve ovo u mojoj glavi.
I nisam više bežao.
Te večeri sam zatvorio sve prozore. Zavese sam razgrnuo.
Nisam želeo ništa da sakrijem.
Spustio sam sve kamere koje sam imao — jednu u spavaću sobu, drugu u dnevnu, treću u hodnik.
Postavio ih tako da pokrivaju vrata, prozore i mene.
Uzeo sam nož iz kuhinje i stavio ga ispod jastuka. Ne zato što sam mislio da ću se odbraniti — nego jer sam se osećao kao lik iz horora koji zna da je sledeći.
Tišina pre svega
Oko ponoći sam legao. Nije bilo vetra. Nije bilo sove.
Ništa.
Kao da je svet zaustavio disanje da bi slušao šta će se desiti.
Zatvorio sam oči, ali nisam zaspao.
Samo sam ležao. U mraku. Sa mislima koje su mi urlale u glavi:
„Ne spavaj. Ne zatvaraj oči. Ne daj joj da te uhvati dok nisi svestan.“
02:31.
Telefon mi je vibrirao na jastuku. Pogledao sam ekran.
02:31. Tačno.
I tada…
ponovo.
Disanje.
Ali ne kao ranije — sada direktno pored mog lica.
Otvorio sam oči.
U sobi je bio mrak, ali sam video obris.
Nagnuta figura. Pognuta glava.
Disala mi je u lice.
Ukočen, bez glasa, pogledao sam ka vratima — bila su zatvorena.
Ona nije ušla.
Nije došla.
Već je bila tu.
Rečenica koju neću zaboraviti
Tišina.
Puls mi u ušima.
Znoj niz slepoočnice.
A onda, šapat.
Direktno na uvo.
Toliko blizu da sam osetio dah kako mi dodiruje kožu.
„Spavaš?“
Neću lagati — srce mi je stalo.
Bukvalno.
Telo mi se zaledilo kao u grobnici.
Ruka mi je krenula ispod jastuka.
Napipao sam nož.
Povukao ga brzo.
I u tom trenutku — svetlo bljesne.
Ne od lampe. Ne od blica kamere.
Od mene.
Trepnem.
Figura nestaje.
Zateturam iz kreveta, padnem na pod, udarim se u rame.
Nož mi ispada.
Ustajem polako, stegnut, ukočen.
Na zidu.
Ne pitaj kako, ne pitaj čime, ali — neko je napisao poruku.
Velikim, dečijim rukopisom:
„OSTANI.“
Slova su curila.
Nisu bila mastilo. Nisu bila krejon.
Bila su tamna. Gusta. Lepljiva.
Neću ti reći šta mislim da je bilo.
Ne želim.
Video koji nisam smeo da pogledam
Ujutru — ako se to uopšte može nazvati jutro, jer svetlost je bila siva, tužna, mrtva — pokupio sam kameru i presnimio snimke.
Ruke su mi se tresle dok sam pritiskao „play“.
Na snimku, gledao sam sebe kako spavam.
Ali… nisam se pomerao.
Ne u snu.
U 02:29 — telo mi se uspravlja. Oči zatvorene.
Kao da spavam dok hodam.
Ustajem iz kreveta, laganim koracima prilazim zidu.
U ruci mi nož.
I gledam kako moja ruka piše po zidu.
Reč po reč.
„OSTANI.“
A onda, snimak se zamrzava.
Na zadnjem frejmu — moje lice.
Ali…
to nisam bio ja.
Oči su mi bile crne.
Usta mi preširoka.
I na obrazu… osmeh.
Ali ne moj.
Ne ljudski.
Nisam bežao. Otišao sam.
Izašao sam iz kuće u pidžami.
Uzeo ključeve i samo vozio. Bez pravca. Bez cilja.
Do Beograda sam stigao oko devet uveče.
Ušao u stan, zaključao sve, ugasio svetla i seo pod tuš.
I znaš šta sam tada primetio?
Na ogledalu u kupatilu, para je iscrtala oblik…
kao dečija šaka.
Male, tanke prste.
I ispod – u magli:
„Nisam ti rekla da ideš.“
Završna misao tog dana:
Ona nije u kući.
Kuća je samo bila kapija.
Ona je meni vezana.
A sada zna gde živim.
Poglavlje 6: Oziljak koji nije bio tamo juče
Prošla su tri dana otkako sam pobegao iz kuće.
Ne, povukao sam to — pobegao sam od nje.
Od toga šta god je to bilo. Od nje… ako je to zaista „ona“.
Vratio sam se svom stanu u Beogradu. Treći sprat. Bez lifta. Bez balkona.
Vrata sa tri brave. Prozori sa roletnama.
Sigurno, zar ne?
Prve noći ovde sam spavao s lampom upaljenom.
I nožem — istim onim nožem — pored jastuka.
Znam, zvuči smešno. Ali kad ti neko šapuće u uvo u 2:31 i piše poruke krvavim rukopisom, počinješ da redefinišeš „smešno“.
Te noći — ništa. Tišina.
Naredna — ista stvar.
Počeo sam da se uveravam da je kraj. Možda… možda je ostala tamo. Možda je ta kuća bila ono što je vezivalo.
Ali onda… treće noći…
San koji nije bio san
Spavao sam teško. Umoran. Konačno malo mira.
Ali u 02:31 — probudio sam se naglo, bez daha.
Ali ovaj put — nisam bio u krevetu.
Bio sam u šumi.
Oko mene — tama.
Drveće koje nije bilo pravo drveće.
Bilo je zakrivljeno, kao da gleda u mene.
Nisam znao kako sam dospeo tu. Nisam ni pokušavao da shvatim.
I onda sam je čuo.
Peva.
Isto ono tiho, meko pevušenje.
Dečiji glas, ali… nekako iskrivljen. Kao da dolazi iz gramofona koji ne radi kako treba.
Počeo sam da trčim.
Ne znam gde. Samo… dalje.
I onda – iz mraka, ruka me zgrabi za rame.
Okrenem se – ona.
Ali ne kao dete.
Ne kao duh.
Kao ja.
Stajala je ispred mene sa mojim licem.
Mojim očima.
Mojim telom.
Ali nije bilo mog osmeha.
Samo crna praznina tamo gde bi trebalo da bude lice.
Šapnula mi je:
„Sada si moj…“
I gurnula me u mrak.
Buđenje
Trgnuo sam se u krevetu, vrišteći.
Sav znojav, puls u crvenoj zoni.
Ali najgore je tek došlo.
Ustajem da se umijem, bacam pogled u ogledalo.
I tu… na leđima…
Nešto me svrbi.
Okrećem se, podižem majicu, i uz pomoć dva ogledala, uspevam da pogledam.
Ožiljak.
U obliku spirale.
Tačno između lopatica.
Dug, tanak, crven.
Kao da mi je neko nacrtao simbol.
Nije bilo juče.
Nisam se povredio. Nema logike.
Ali bilo je tu.
Na mojoj koži.
Znak
Te večeri, rešio sam da ignorišem sve.
Pokušao sam da gledam film. Da jedem. Da slušam muziku.
U 02:31 — lampica od rutera zatreperi.
Wi-Fi se ugasi.
A u sledećem trenutku…
TV se uključi sam.
Crni ekran. Bez signala.
Ali zvuk… dolazi.
U početku, samo pucketanje.
Zatim… disanje.
Zatim — „Mogao si ostati.“
Ugasio sam sve. Bukvalno izvukao kablove iz zida.
Seo sam u ćošak sobe i čekao jutro.
Naredni dan: Telo pamti
Sledećeg dana, odem kod lekara.
Pokažem mu ožiljak.
Pita me gde sam to radio.
Kažem mu da nisam radio ništa.
Zbuni se. Kaže:
– „Izgleda kao rez, ali je duboko. Nije nastalo od ogrebotine. Pre bi se reklo da je… kirurški znak.“
Daje mi kremu.
Zamoli me da obratim pažnju na promene u boji kože.
Ali u očima mu sam video.
Ne zna ni sam šta gleda.
Zatvorena vrata nisu zatvorena
Te večeri sam zaključao sve.
Ali oko 02:31 — nešto me probudilo.
Zvuk.
Kao dečiji smeh.
Lagano, tiho… tik ispod prozora.
Pogledam na sat.
Tačno vreme.
I priđem.
Stan mi je na trećem spratu.
Nema balkona.
Nema ništa ispod prozora.
Ali na staklu…
Otisak šake.
Kao izmaglica. Mala ruka. Tanaki prsti.
I onda — natpis.
Isparava lagano pred mojim očima.
„Sledeći put nećeš se probuditi.“
Zato sad pišem.
Ne zbog sebe.
Nego da ostane trag.
Ako mi se nešto desi — ako se ne probudim…
Znaćeš.
Nisam poludeo.
Nisam izmislio.
Nisam sam.
Ona je ovde.
I čeka… pravi trenutak.
Poglavlje 7: Trenutak kad znaš da je kraj
Znaš onaj osećaj kad se nešto bliži?
Ne vidiš ga.
Ne čuješ.
Ali znaš.
To nije više paranoja.
Nije strah.
To je kao da ti telo, bez da pita mozak, počne da se oprašta.
Od sobe. Od vazduha.
Od života.
Tako sam se osećao danas.
Od jutra.
Sve tiše, sve bliže
Nisam je video od sinoć.
Bar ne budan.
Ali u snu…
Bio sam opet tamo.
U šumi.
Ali ovaj put nisam trčao.
Ovaj put sam hodao pravo ka njoj.
Znala je da dolazim.
Nije ni pokušavala da se sakrije.
Stajala je ispod drveta koje je pulsiralo kao srce.
Tlo oko nje je bilo… živo. Kao meso. Kao jezik.
Nasmešila se.
I onda — nije mi govorila.
Ja sam govorio njenim glasom.
U tom snu — ja sam njoj govorio:
„Gotov si. Biće brzo. Samo dočekaj ponoć.“
Probudio sam se krvavih noktiju.
Bio sam grebao zid pored kreveta.
Odluka koja se sama donela
Nisam se više borio.
Znaš ono kad si klinac, pa se skrivaš ispod jorgana od čudovišta?
E, sad sam ja znao da je čudovište ispod jorgana sa mnom.
Nije vredelo bežati.
Ona je bila svuda.
Zato sam seo za sto.
Upalio lampu.
I počeo da pišem.
Ovo sve.
Sve detalje.
Jer… ako ostane zapis… možda neko nekada nešto razume.
Možda neko spase sebe.
02:31 – poslednji put
Sad je 02:29.
Zavese se pomeraju same. Prozori su zatvoreni.
Povetarac ne postoji.
Nož mi je u krilu, ali sam ga već pustio.
Ruke mi se ne znoje više.
Sve u meni je tiho.
Kao da je moje telo već napustilo brod.
Laptop svetli ispred mene.
Kucam.
Ali osećam je.
Iza mene.
U sobi.
Sad je 02:30.
Minut do.
Soba se hladi. Zidovi dišu.
Slova na tastaturi — blede.
02:31.
Disanje.
Direktno na uvo.
Ne mora više da se skriva.
Govorim ti:
Ako čitaš ovo…
Nije fikcija.
Nije priča.
Ona postoji.
I sad mi je pred licem.
Vidim svoje oči u njenim.
I ona se osmehuje.
Ali to nije osmeh.
To je kraj.
Zadnje što pišem:
„Nemoj zatvarati oči. Ako ti šapne… ne odgovaraj.“
Jer ako odgovoriš…
Ona zna tvoje ime.
I sledeće disanje u sobi…
Neće biti tvoje.
Poglavlje 8: Iza poslednje tišine
Ako čitaš ovo, verovatno se pitaš — kako ima osmog poglavlja?
Kako, kad je prethodno završilo rečima „Ona je ovde“, u trenutku kada sam znao da se više neću probuditi?
Zato što…
probudio sam se.
Ali nešto nije bilo u redu.
Ne sa sobom.
Već… sa svetom.
Povratak bez osećaja
Oči su mi se otvorile same od sebe. Bez bunila. Bez umora.
I prvi osećaj koji sam imao — nešto mi fali.
Ne fizički.
Ne… neki predmet.
Fali mi JA.
Kao da se probudio samo deo mene, onaj površinski sloj, dok je ostatak ostao negde… zaglavljen.
U sobi je bilo svetlo. Sve normalno.
Laptop ugašen.
Prozor zatvoren.
Ni traga od prošle noći.
Čak je i poruka koju sam pisao — nestala.
Cela datoteka izbrisana.
Kao da nikada nisam kucao te reči.
A onda sam pogledao u svoju senku.
I umesto jedne…
bile su dve.
Ogledalo koje nije vratilo sliku
Otišao sam u kupatilo da se umijem, u nadi da je sve san.
I onda sam stao pred ogledalo.
Ja sam stajao.
Ali ogledalo…
Nije me pratilo.
Odraz je stajao momenat duže.
Blago nakrivio glavu.
I nasmejao se.
Ali ja se nisam smejao.
I onda — trepnuo sam.
A on nije.
Dani bez vremena
Od tada, svaki dan je isti.
Ne znam koji je dan u nedelji.
Ne znam koliko spavam, ako uopšte spavam.
Hrana mi više ne prija.
Ni voda.
Svet izgleda isto, ali nešto je… iskrivljeno.
Zidovi šapuću kad spustim glavu na jastuk.
Televizor se pali sam, ali prikazuje crno-beli snimak mene kako stojim ispred kreveta i gledam samog sebe kako spavam.
Ljudi u autobusu me gledaju sekund duže nego što bi trebalo.
Deca me zaobilaze na ulici kao da me vide drugačije.
I svaki put kad pomislim da sam sam…
nisam.
Poruke koje se same pišu
Počeo sam da pišem dnevnik rukom. Da bar nešto ostane.
Ali svako jutro… rečenice se menjaju.
Uveče napišem:
„Danas sam šetao parkom, sve je bilo tiho.“
Ujutru pročitam:
„Danas si gledao iz parka kako te ona čeka kod kuće.“
Nisam to napisao.
Ali to piše.
I najgore…
nije moj rukopis.
Trag na telu
Ožiljak u obliku spirale…
sad se širi.
Grana se po leđima, kao korenje.
Svrbi.
Peče.
Ali kad se pogledam… ne izgleda kao rana.
Izgleda kao simbol.
Znak.
Pečat.
Vlasništvo.
Završna noć
Znam šta sledi.
Znam da večeras neće biti povratka.
Jer juče…
Dok sam sedeo u kafiću, konobar mi je doneo račun i rekao:
– „Gospodice, ovde je vaš račun.“
Ja sam muškarac.
Ali kad me je pogledao, pobeleo je.
– „Izvinite… nisam… nisam vas gledao…“
I otišao bez reči.
Pogledao sam se u ogledalo pored kafe aparata.
I video nju.
Kosu dugu, crnu.
Oči bez duše.
Moj osmeh — razvučen na njenom licu.
Shvatio sam.
Ona ne dolazi više po mene.
Ona se menja u mene.
Zato sad… poslednje reči
Pišem ovo sa zadnjim snagama koje imam.
Ne zato što verujem da mogu da pobegnem.
Ne zato što mislim da će neko da pomogne.
Nego da ti kažem — kad ti zazvoni telefon u 2:31, nemoj se javiti.
Kad ti neko prošapuće ime dok spavaš, ne odgovaraj.
Kad vidiš otisak šake na unutrašnjoj strani prozora —
nemoj se okrenuti.
Jer nije stvar u tome da te uhvati.
Već da te zameni.
Završna rečenica:
Ako me sutra sretneš negde na ulici…
Ako ti se javim, ako ti se nasmejem…
To nisam ja.
Samo se nadaj da te još ne zna po imenu.
