Poglavlje 1: Oluja iz prošlosti
Sve je počelo zbog te oluje – one koja je pre deset godina progutala moje prijatelje i ostavila me sa kricima u snovima. Zovem se Luka, imam 34 godine i ribar sam u malom selu blizu Dubrovnika, gde se kamen kuće naslanja na kamen kuće, a more nikad ne spava.
Danas je 12. novembar. Nebo je sivo, oblaci se kotrljaju kao olovni talasi. More udara o stene, a vetar nosi slani ukus i miris kiše. Seljani su se povukli u svoje kuće. Prozori su zamagljeni. Ja stojim na mostu, gledam stari čamac kako se ljulja na talasima.
Poglavlje 2: Upozorenje starog ribara
„Ne izlazi danas, Luka“, rekao mi je stari Ivan. Popravljao je mrežu ispred svoje kuće. „Oluja dolazi. A sa njom i Zov.“
Namrštio sam se. Stezao sam konopac u rukama.
„Zov? Ma daj, čiča, to su priče za decu.“
Ivanove oči bile su mutne, ali oštre. „Nije priča. Video sam ga pre pedeset godina, kad je nestao čuvar svetionika. Zove te – dubok glas, kao pesma, ali nije pesma. Vodi te u dubinu i ne vraćaš se.“
Odmahnuo sam rukom. „Ako me zove, neka dođe po mene. Ne bojim se.“ Lagao sam. Bojao sam se – više nego što sam želeo da priznam.
Poglavlje 3: Noć koja me proganja
Te noći pre deset godina brodolom nas je zatekao usred Jadrana. Talasi su bili visoki kao kuće. Čuo sam nešto – glas, dubok i melodičan. Zvao me je po imenu. „Luka… dođi…“
Marko i Ante su nestali. Ja sam se probudio na obali, sam. Njihovi krici i dalje odzvanjaju u mojoj glavi. Košmari me prate. Seljani govore o Dubinskom Zovu – stvorenju koje mami mornare. Nisam verovao. Nisam želeo.
Poglavlje 4: Svetionik i šapat iz tame
Svetionik na litici bio je moj cilj. Napušten je već pedeset godina. Kažu da je proklet. Stajao sam na mostu, gledao njegov obris – crn, visok, sa razbijenim prozorom nalik oku.
Osećao sam ga – zov, kao šapat u vetru. Obukao sam kabanicu, uzeo baterijsku lampu i nož, i krenuo ka litici. Vetar je zavijao. Vrata svetionika su škripala. Unutra je bilo mračno i vlažno. Zidovi su bili prekriveni mahovinom i natpisima – molitve, imena, datumi.
Poglavlje 5: Susret sa senkama
Na vrhu, u sobi sa razbijenim prozorom, čuo sam ga jasno. „Luka… dođi…“ Senke su se kretale po zidovima, ali niko ih nije bacao. Čuo sam korake iza sebe, ali nisam video nikoga. Senke su se približavale. Ruke su se protezale ka meni.
Munja je osvetlila lice u prozoru – bledo, crnooka spodoba prekrivena algama. Nestalo je pre nego što sam vrisnuo. „Ostavite me na miru!“ viknuo sam. Dubinski Zov se smejao.
Poglavlje 6: U mreži košmara
Iluzije su se pojačale. Marko i Ante su me zvali sa litice. „Zašto si nas ostavio?“ Koraci su me vukli ka prozoru. Zov je pevao: „Luka, Luka, dubina zove…“
Soba se pretvorila u brod usred oluje. Vratio sam se na svetionik, ležao na podu, mokar i zadihan. „Šta hoćeš od mene?“ pitao sam. „Tebe. Tvoj strah. Tvoju dušu.“
Poglavlje 7: Zaključak – U dubini zauvek
Sedim na podu svetionika. Tamna senka me okružuje. Sveća treperi, senke se protežu ka meni. Pišem ovo da ostavim trag. Možda upozorenje.
Zov je svuda. Senke mi ne daju da odem. Prozor se ne razbija. U odrazu vidim sebe – sa crnim očima. Marko i Ante šapuću: „U dubini nema bola…“
Koraci se čuju. Dolazi. Ne mogu da se pomerim. Sveća se gasi.
Dubina me uzima.
