🟩 Poglavlje 1: Novi početak
Znaš onaj osećaj kad kreneš nešto iz početka… i stvarno veruješ da će sve biti bolje?
E, tako sam se osećao kad sam se uselio u novi stan.
Petospratnica u mirnom delu grada, novogradnja, čista, tiha.
Bez buke, bez komšija koji viču, bez pasa koji laju ispod prozora.
I što je najbitnije – bez prošlosti.
U to vreme sam živeo sam. Radio sam dosta od kuće, pa mi je trebalo nešto moje, nešto gde mogu da se zatvorim, spustim roletne i budem… miran.
Kad sam prvi put zakoračio u stan, sve je mirisalo na novo. Parket još sjajan, kuhinja moderna, terasa mala ali sa pogledom koji ne gleda pravo u tuđu zgradu.
Stan iznad mog bio je zaključan.
Agent mi je rekao da se ne iznajmljuje trenutno, ali da je u planu da se renovira.
Meni je to savršeno odgovaralo. Znaš ono – nema nikog da ti hoda po glavi.
Prvih nekoliko dana prošlo je baš onako kako sam se nadao.
Tišina.
Jutra uz kafu na terasi.
Noći u tišini, s laptopom u krilu i nekom muzikom u pozadini.
I onda…
Nekoliko dana nakon useljenja…
dok sam sedeo i skrolovao telefon oko deset uveče…
…čuo sam trčanje.
Nije bilo glasno.
Ali bilo je… ritmično.
Koraci. Mali. Laki.
Kao da neko dete trči gore-dole. Napred-nazad, po celom stanu iznad mene.
Prvo sam pomislio:
„Aha, izgleda da su komšije iznad ipak tu.“
Nasmejao sam se. Pomislio sam kako je simpatično — verovatno neko dete koje pokušava da izbegne spavanje.
Sledeće večeri — ista stvar.
Oko deset. Tap… tap… tap…
Pa stanka.
Pa opet tap… tap…
I nekad kao da čujem lagani skok, kao kad dete preskoči nešto na podu.
Bilo mi je nekako… slatko.
Bio sam sam u stanu, ali to mi je delovalo kao mali znak života oko mene.
Kao da nisam baš potpuno sam.
Čak sam jedne večeri, čisto iz zezanja, uzeo dršku od metle i lupnuo tri puta u plafon.
Tup… tup… tup…
I onda…
tri tapkanja nazad.
Brzo. Jedva čujno.
Ali tačno tri.
Zaledio sam se na sekundu.
Onda sam se nasmejao.
„Igram se sa klincem iznad“, pomislio sam.
„Pa dobro, nek’ bude.“
Tako je počelo.
Narednih dana, svake večeri oko 10, čuo bih trčanje… i često bih, iz šale, kucnuo plafon.
Uglavnom bi mi odmah došao odgovor.
Nekad tri puta, nekad jednom… kao da neko tamo gore zna pravila igre.
Jednom sam kucnuo dvaput — dobio sam dva odgovora.
Jednom sam lupnuo pet puta — i ništa.
Pomislih da je dete zaspalo, i nisam razmišljao mnogo.
Ali ono što mi tada nije delovalo čudno, danas…
danas znam da je bio prvi znak.
Jedne večeri sam bio na telefonu s prijateljem i rekao mu:
– „Znaš da se igram sa detetom iz stana iznad? Tapkanje po plafonu.“
On mi kaže: – „Kakvo dete?“
– „Pa neko dete gore, verovatno živi s porodicom. Trči svako veče, pa se zezamo.“
– „Aha… čudno. Nisam znao da tu neko živi. Mislio sam da je tvoj sprat poslednji.“
Tada sam se prvi put zamislio.
Da, moj stan jeste na petom spratu… ali zgrada ima i šesti, potkrovlje koje izgleda zaključano. Nema prozora sa svetlom. Nema zvukova preko dana. Niko nikad ne izlazi iz tog stana.
Ali znao sam da nije u potkrovlju. Zvuk trčanja dolazio je tačno iznad moje glave.
Tada sam, po prvi put…
osetio mrvicu nelagode.
Nisam još sumnjao u ništa paranormalno.
Još sam sve objašnjavao logikom.
Ali te noći…
…nisam kucao.
Nisam igrao.
Samo sam slušao.
I kad su koraci počeli, nisam znao…
ko je uopšte na drugom kraju igre.
🟩 Poglavlje 2: Tapkanje kroz plafon
Od te večeri kada sam prvi put osetio nelagodnost, prošlo je nekoliko dana.
I ništa se posebno nije dešavalo.
Zvukovi su se javljali kao i ranije — oko deset uveče.
Tapkanje, trčkaranje, ponekad i neko tiho poskakivanje, kao kad dete skače preko zamišljenih prepreka.
Nekako sam uspeo da ubedim sebe da sam preuveličao sve.
Možda sam bio umoran, možda je echo bio čudan, možda sam samo… istripovao.
Igra se nastavila.
Kuc-kuc-kuc.
Pa odgovor.
Kao neka blesava šifra između mene i tog „klinca“ iznad mene.
Kao da smo imali dogovorenu komunikaciju bez reči.
Jednom sam lupnuo tri puta, pa još jednom za kraj.
Dole je bilo tiho nekoliko sekundi.
A onda sam čuo četiri lagana udarca.
Pratio je ritam.
Odgovarao mi je.
I, iskreno…
Postalo mi je navika. Čak sam to nekako zvao „naš ritual“.
Ali onda…
Počelo je da se menja.
Jedne večeri, oko ponoći — dakle kasnije nego obično, čuo sam kucanje bez da sam ja prvi lupio.
Tap… tap… tap…
Zastao sam.
Sedeo sam za radnim stolom, slušalice u ušima, i mislio da sam pogrešno čuo.
Skidao sam slušalice i… ništa. Tišina.
Nekoliko minuta kasnije, dok sam išao ka kuhinji, opet:
tap… tap… tap…
Sada iznad kuhinje.
To me je zbunilo.
Dete je do sad uvek bilo iznad dnevne sobe, iznad moje glave, dok sedim.
Sad se „kretalo“ gde ja idem.
Pratilo me.
Nisam kucao nazad.
Samo sam stajao i slušao.
I onda, bez najave, tapkanje je počelo brzo.
Kao trčanje, ali ne veselo — nervozno. U mestu.
Znaš ono kad neko stoji na mestu i pomera noge levo-desno, kao da ne zna da li da krene ili pobegne?
Osetio sam jezu niz kičmu.
Ne zbog zvuka.
Nego zbog osećaja da više nije igra.
Nešto se promenilo.
Sledeće noći, nisam igrao.
Ugasio sam svetlo ranije, seo tiho i pokušao da čitam.
Ali u 22:14 — počelo je kucanje.
Prvo tiho.
Pa jače.
Pa… grebanje.
Da, zvučalo je kao da neko grebe plafon.
Ne noktima, ne po površini…
kao da pokušava da prođe kroz njega.
Pomislio sam: „Možda neka životinja?“
Ali nisam imao mira.
Otišao sam napolje, iza zgrade, pogledao gore — svi prozori na stanu iznad bili su zamračeni. Zatvoreni. Bez svetla.
Nema deteta.
Nema nikoga.
Te večeri nisam spavao.
Sedeo sam na kauču i čekao.
I kao po običaju, u 10:00 — ništa.
U 10:30 — tišina.
U 11:00 — tišina.
Ali onda, tačno u 00:00, tap… tap… tap…
U mraku.
I onda…
šapat.
Ne jasan.
Ne artikulisan.
Više kao… zvuk iz grla. Kao dete koje pokušava da izgovori reč koju nikad nije naučilo.
Pritajio sam se.
Osluškivao.
Ništa.
Ali onda, vrlo tiho:
„Igraj.“
Ne, nije to bilo u mojoj glavi.
Nije bio vetar.
Neko je šapnuo iznad mene.
Sutradan sam otišao do upravnika zgrade.
Pitao sam, bez mnogo okolišanja:
– „Da li je stan iznad mene trenutno iznajmljen?“
On je bacio pogled na papir, zatim me pogledao preko naočara:
– „Ne. Taj stan je zatvoren još od 2015. Niko nije u njemu. Zaključan.“
– „Ali ja čujem zvuke. Deteta. Svake noći.“
On je podigao obrve.
– „To nije moguće. Nemamo ključ, a stan nije bio otvoren godinama.“
Rekao sam mu da proveri, da dođe da posluša.
Rekao mi je:
– „Ako čuješ dete, bolje da ne odgovaraš.“
Te reči mi i dalje odzvanjaju u glavi.
„Bolje da ne odgovaraš.“
A ja sam danima igrao sa tim nečim.
I sad…
kad ne odgovaram…
ono zove mene.
🟩 Poglavlje 3: Nešto pokušava da uđe
Ne mogu da ti objasnim kako se to desilo, ali znam tačno kada sam osetio da nešto nije više iznad mene.
Nije bilo više samo na plafonu.
Bilo je… u zidovima.
Od trenutka kad mi je upravnik rekao da je stan iznad zatvoren, nisam znao gde da smestim sve što sam čuo.
Znaš, kada ti neko autoritativno kaže da je stan „zaključan godinama“, tvoje uši se ne mogu tek tako složiti s tim, jer…
ja sam ga čuo. Svake noći.
I sad, kad više ne kucam nazad, kad ne „učestvujem“, zvuci su postajali sve čudniji.
Nisu to više bili koraci.
To su bili pokušaji da uđe.
Zidovi i zvuci
Sve je počelo jedne noći oko 2:30.
Probudio sam se iz čudnog sna — ne košmar, više osećaj da me neko zove, ali ne glasom… već prisustvom.
Soba je bila tiha.
Ali zid pored kreveta… nije bio.
Znaš onaj zvuk kad neko protrljava dlanom po suvom zidu?
Taj šuštav, blag ali neprijatan zvuk?
To sam čuo.
Ispod sloja gipsa.
Zid je bio hladan na dodir.
Ali kad sam prislonio uvo…
čuo sam disanje.
Ne, ne pričam o „osećaju“.
Pričam o pravom… usporenom, dečijem disanju.
Ustao sam, zbunjen, srce mi je tuklo u grlu.
Pokušao sam da ignorišem, da racionalizujem.
„Neko u stanu pored, možda deca gledaju TV, igraju se…“
Ali moj stan je krajnji u hodniku.
Jedan zid deli ga od spoljašnjeg sveta.
Taj zid ne deli ništa.
I to veče sam prvi put…
otišao do vrata i zaključao ih iznutra.
Posete
U narednim danima, nešto novo se pojavilo.
Zvukovi su sad dolazili ne samo sa plafona, već i s vrata.
Ne kucanje.
Ne grebanje.
Tapkanje.
Kao da neko malim dlanovima, detinjim rukama, dodiruje drvo, isprobava gde su šarke, gura kvaku polako…
Ali ne otvara.
Samo… čekanje.
Jedne noći, dok sam sedeo u tišini, isključio sve izvore buke, čuo sam…
dečiji glas.
Ne punu rečenicu.
Ne ime.
Ne jasno.
Samo jedno slovo, prošaptano u razmacima.
„I…“
pauza.
„G…“
pauza.
„R…“
duža pauza.
„A…“
I – G – R – A.
Igra.
To nije bilo iznad.
To nije bilo iza zida.
To je bilo… iza mojih vrata.
Susedova ispovest
Dan kasnije, iz očaja, otišao sam kod jedine komšinice koju sam do sad viđao – gospođe s trećeg sprata.
Ušao sam u njen stan, sedeo u tišini nekoliko minuta, dok je kuvala čaj.
Kao da je znala.
– „Ti si iznad mene, zar ne?“
– „Da… sa petog. Ja sam Luka.“
– „Osetila sam da će neko nov naići…“ – rekla je, gledajući me pravo u oči. – „Tamo gore nije mirno.“
Pitao sam je šta zna.
Nije mi odmah rekla.
Ali onda je progovorila tiho, kao da ne želi da zidovi čuju.
– „Dete je poginulo tamo. Trčalo, kao što si i ti čuo. Njegova mama je imala običaj da se igra s njim tapkanjem. Kad nije radila, igrali su po ceo dan. Tap, tap, tap…
Ali jedno veče, dete je palo kroz prozor.
Majka nikada nije prebolela.
Niko je više nije video. Samo…
od tada, svi koji su se uselili ispod…
čuli su isto.“
Pogledala me.
Oči joj bile mutne.
– „Ako si kucao… on misli da si ti njegov novi drug.
A on ne voli kad drug prestane da igra.“
Noć bez granica
Te noći, nisam zaključao vrata.
Bio sam ubeđen da je kasno.
U 00:00… tišina.
U 01:00… tišina.
U 02:00… čujem hodanje.
Ali ovaj put – u stanu.
Ne iznad.
Ne spolja.
U stanu.
Ustajem, bos, bez da palim svetlo.
Stajem u hodnik.
Koraci vode do kuhinje.
Ispred mene – senka.
Niska. Tanka.
Okreće se ka meni.
I vidi se samo… osmeh.
I onda…
nestaje.
Od tada, znam da nije više gore.
Ne kuca samo po plafonu.
Ne…
sad dolazi kroz zidove.
I čeka.
Da mu odgovorim.
Da mu otvorim.
Da se ponovo igram.
Ali ja više ne znam…
gde je igra stala.
🟩 Poglavlje 4: Pokušao sam da ga ignorišem
Postoji ona rečenica koju stalno čujemo u horor filmovima:
„Ako ga ne gledaš, možda ode.“
Pa sam pokušao to.
Pokušao sam da ga ignorišem.
Da mu ne dajem pažnju.
Da prestanem da odgovaram.
Nisam više kucao.
Nisam slušao.
Nisam ni gledao u plafon.
Ali ono što niko ne kaže je…
šta se desi kad ga ignorišeš — a ono ne ode.
Već se naljuti.
Početak prekida
Dani su prolazili, a ja sam pokušavao da se ponašam kao da je sve u redu.
Uključivao sam glasnu muziku noću.
Radio sa slušalicama u ušima.
Gledao serije dok ne zaspim.
Sve samo da ne čujem.
Da se ne setim.
Da ne razmišljam.
I neko vreme… delovalo je da uspeva.
Ni tapkanje.
Ni trčanje.
Ni šapat.
Tišina.
Ali to nije bila normalna tišina.
To je bila ona neprijatna… gusta.
Kao kad znaš da ti neko stoji iza leđa, ali ne čini ništa.
Samo čeka da ga pogledaš.
Prva poruka
Jednog jutra, probudio sam se i krenuo u kuhinju.
Na zidu, odmah pored vrata, video sam nešto nacrtano.
Prvo sam mislio da sam ja to slučajno zakačio, jer je bilo svetlo sivo, kao kreda.
Ali kad sam obrisao rukom… nije nestalo.
Bilo je utisnuto.
Kao da je neko prstima nacrtao spiralu u boji pepela.
U centru – tačka.
Neću lagati — zastao sam i gledao to neko vreme.
Nisam znao da li da obrišem, da fotografišem, da bežim.
Odlučio sam da… ne radim ništa.
Samo sam stao u drugu sobu i zatvorio vrata.
Otisak
Sledeće večeri, oko ponoći, otišao sam do kupatila.
Para je još bila na ogledalu od tuširanja.
Kada sam obrisao staklo, srce mi je preskočilo.
Otisak šake.
Mali.
Ne moj.
Ne odraslog čoveka.
Detinje šake.
Na sredini dlan.
Savršen, jasnih linija, kao da je neko položio ruku i ostavio je tu.
Ali ne spolja.
Iznutra.
Okrenuo sam se, zaledio.
Nije bilo nikoga.
I prvi put…
nisam se više osećao kao da ga zamišljam.
Osetio sam da me posmatra.
Neprestano.
Čeka.
Soba koja se menja
Počeo sam da primećujem male promene po stanu.
Stvari nisu bile na svom mestu.
Upaljač na stolu — pomeren.
Daljinski — okrenut naopako.
Prozor u sobi — otškrinut. A bio je zatvoren.
Ponekad bih zatekao vrata od ormara blago otvorena, iako ih nikad ne ostavljam tako.
Jedne noći, upalio sam svetlo i zatekao igračku.
Malu lopticu, crvenu i belu, kakve se prodaju u marketima za decu.
Ležala je tačno u sredini hodnika.
Nikad je nisam video pre.
Niti imam decu.
Niti sam je uneo.
Uzeo sam je… i bacio.
Na silu.
Kao da time mogu da prekinem sve.
Ali sledeće jutro — bila je opet tamo.
Na istom mestu.
Zid počinje da diše
Ne znam da li ćeš mi verovati, ali evo…
Jedne noći, ležao sam u krevetu.
Nisam mogao da zaspim.
Ležao sam na boku, okrenut ka zidu.
I onda…
video sam senku kako se pomera ispod malog svetla koje je dolazilo iz hodnika.
Kao da neko stoji s druge strane zida i…
diše.
Zid je pulsevao.
Malo unutra… malo napolje.
Lagano. Ritam disanja.
Disanje deteta.
Zatvorio sam oči i zadržao dah.
Nisam znao šta je gore — da to stvarno gledam…
…ili da otvorim oči i više ga ne vidim, ali znam da je tu.
Pisma
Poslednja kap bila je kada sam otvorio frižider jedne večeri.
Na vratima, iznutra, zalepljen običan beli papir.
Na njemu — dečiji rukopis, pisan plavom hemijskom:
„Zašto ne igraš više?“
Ruka mi se tresla.
Papir je bio hladan, kao i frižider.
Ali slova su bila topla.
Skoro vlažna.
Sveža.
Tada sam znao.
Ovo nije više poziv.
Ovo je upozorenje.
Ili ćeš da igraš…
Ili ćeš da se igraš po njegovim pravilima.
🟩 Poglavlje 5: Vrata koja ne vode napolje
Znaš ono kada ti telo kaže da je vreme da ideš — pre nego što glava shvati zašto?
E, to mi se desilo te večeri.
Sedeo sam na kauču, znojavih dlanova, gledajući u ugao sobe, kao da ću tamo videti nešto da se pomera. I znaš šta?
Video sam.
Ne nešto konkretno.
Ne lik.
Ali senku.
Ne senku stvari.
Već senku neprisustva.
Kao rupa u prostoru.
I telo mi je samo reklo — BEŽI.
Bez jakne, bez ključeva, samo sam zgrabio telefon i zalupio vrata za sobom.
U hodniku je bilo mrtvo tiho.
Stajao sam bled, bosi tabani na hladnim pločicama.
Ali čim sam zakoračio ka stepenicama…
vrata mog stana su se sama otvorila.
Vrlo sporo.
Bez zvuka.
I iznutra, iz tame —
zazvonio je moj telefon.
Ali ne onaj u ruci.
Telefon koji je bio u stanu.
Na stolu.
Onaj koji sam ostavio prošle nedelje, jer mu je riknula baterija.
Zazvonio je punim tonom.
Nešto čeka
Gledao sam u ta vrata, paralizovan.
Telefon je prestao da zvoni.
I onda… opet zvuk.
Kao kad se igračka kotrlja po parketu.
Lagano.
Cvrkutavo.
Znao sam da ako se vratim unutra — to neće biti više moj stan.
To će biti njegov prostor.
Okrenuo sam se i sišao stepenicama.
Nisam znao gde idem.
Samo — daleko.
Prvi pokušaj izlaska
Izašao sam iz zgrade i seo u auto.
Disao sam kao da sam trčao sat vremena.
Pokušavao da smislim plan.
Pomislio sam — možda odem kod rođaka. Možda iznajmim sobu negde.
Samo da se ne vratim tamo.
Ali onda…
Pogledam u retrovizor.
Dečiji otisak šake – na zadnjem staklu.
Iznutra.
Tada sam shvatio —
neće mi pomoći ako pobegnem.
Jer ono što me traži…
već je sa mnom.
Povratak
Vratio sam se.
Ne zato što sam hteo, već jer sam znao da moram.
Nisam hteo da neko drugi uđe u tu priču.
Da se nešto prenese dalje.
Kada sam ušao… stan je bio netaknut.
Osim jedne stvari.
Na podu dnevne sobe, nacrtan kredom krug.
U sredini — ponovo onaj otisak šake.
Pored njega…
dva mala otiska stopala.
I onda, rukopisom koji više nisam morao da proveravam:
„Ako ne igraš, igraš zauvek.“
Vrata broj 2
Tog dana sam odlučio da pokušam poslednje:
da kontaktiram nekoga ko zna više.
Na internetu sam pronašao ime žene koja je živela u zgradi pre 10 godina.
Stara komšinica, sada u penziji.
Uspio sam da je pronađem i nagovorim da mi kaže šta zna.
Sela je naspram mene, ruke su joj se tresle.
I rekla mi je:
– „Dete koje je poginulo… nije bilo samo dete.“
– „Kako to mislite?“ – pitao sam.
– „Njegova majka… bila je u sektama. Nečim se bavila. Govorila je da kroz dete može da priziva nešto.
I kad je mali poginuo…
Rekla je da je ostao. Da nije hteo da ide.
Da ga treba hraniti… pažnjom. Igrama.“
Zastala je.
Zagledala se pravo u mene.
– „Ti si mu dao to.
I sad nećeš moći da mu oduzmeš.“
Zidovi nisu granica
Kad sam se vratio kući, nisam više zaključavao vrata.
Nije imalo smisla.
Uveče sam sedeo na podu, gledao u plafon.
Nije bilo zvuka.
Ni šapata.
Ni tapkanja.
Samo… tišina.
Ali znaš onu tišinu koja nije mirna?
Koja je napeta, kao da neko zadržava dah?
Osetio sam je.
I onda — bez upozorenja — vrata od spavaće sobe su se zalupila.
Ustao sam naglo, srce mi preskočilo.
Ali nisam išao ka njima.
Znao sam — on je sad u sobi.
I čeka.
Pogled kroz špijunku
Išao sam ka vratima stana, kao da ću pobeći.
Ali iz nekog razloga, pogledao sam kroz špijunku.
Nisam video hodnik.
Nisam video ni stepenice.
Video sam… njega.
Stoji.
Gleda pravo u špijunku.
Oči crne. Lice bledo.
I na usnama — osmeh.
Ne razigran.
Ne detinji.
Osmeh posedovanja.
Te večeri sam prvi put ozbiljno pomislio da više nisam u svom svetu.
Nisam znao da li sanjam.
Da li sam poludeo.
Ili da sam već mrtav.
🟩 Poglavlje 6: Šapat iza mene
Znaš ono kad se probudiš i sekundu ne znaš gde si?
E sad, zamisli da se to osećanje nikad ne povuče.
Da danima hodaš kroz prostor koji zoveš dom, ali ti više ne izgleda poznato.
Boje su bleđe. Svetlo je hladnije.
I svaki ugao sobe deluje… dublje nego što bi trebalo.
Tako je izgledao moj život nakon svega što se desilo.
Nisam više pokušavao da se borim.
Nisam više kucao, bežao, ignorisao.
Samo sam čekao.
Prelomni trenutak
Tog dana sam, po prvi put, čuo šapat dok sam bio budan.
Ne noću.
Ne u snu.
Bilo je popodne. Sedeo sam za stolom, radio nešto mehanički, ni ne sećam se šta.
I onda…
„Luka…“
Zaledio sam se.
Pogledao sam ka vratima.
Nisu se pomerila.
Zid? Ništa.
Ali šapat nije bio u prostoriji.
Bio je u meni.
Kao da ga je neko spustio u sredinu mog mozga, direktno, bez da je prošao kroz uši.
„Znaš gde treba da ideš“, rekao je glas.
Dečiji.
Mek.
Ali… širok.
Kao da dolazi iz dubine pećine.
Povratak gore
Nisam imao plan.
Samo impuls.
Izašao sam iz stana, popeo se stepenicama na šesti sprat, ispred stana za koji su svi tvrdili da je zaključan godinama.
Vrata – zatvorena.
Nema svetla ispod.
Ni zvuka.
I onda… kvaka se pomerila.
Niko je nije okrenuo.
Samo…
pomerila se sama.
Pogledao sam dole – nema promaje, nema vetra.
I u tom trenutku — nisam znao da li treba da bežim…
…ili da uđem.
Žena u podrumu
Sledećeg dana, očajan, otišao sam u crkvu.
Službenik me uputio na jednu stariju ženu, živi nekoliko ulica dalje, priča se da „zna stvari“.
Vrsta osobe koju zoveš kad ništa drugo ne funkcioniše.
Ušao sam u njen stan.
Sve je bilo mračno, mirisalo na tamjan i vosak.
Na zidu — slike koje nisu bile religiozne.
Više… zaštitne.
Rekao sam joj sve.
Samo me je gledala.
Ćutala je.
Zatim upalila sveću.
I rekla:
– „Igrao si se sa nečim što nije tražilo igru.
Već pažnju.
Sad kad je ima… neće da te pusti.
Zna kako izgledaš.
Zna kako misliš.“
– „Kako da ga nateram da ode?“ – pitao sam.
– „Neće otići.
Ali možeš ga zameniti.“
Zbunio sam se.
– „Zameniti?“
– „On ne traži osvetu.
Traži telo.
Ako mu ga daš — otići će.
Ali ti više nećeš postojati.“
Gledao sam je.
Ona je već videla takve slučajeve.
U očima joj nije bilo panike.
Samo… umor.
Simbol spirale
Vratio sam se kući.
Sedeo sam u tišini, pokušavao da procesuiram sve.
Na svom stolu, bez da znam kako je došla — spirala.
Nacrtana u prašini.
U centru — ponovo ona tačka.
U tom trenutku sam znao da je vreme.
Bilo je jasno.
Ovo više nije bilo pitanje igre.
Ovo je postao pitanje identiteta.
Ako ostanem…
neću biti ja.
Pogled u ogledalu
Te večeri, pogledao sam sebe u ogledalo.
Ali nisam video sebe.
Videlo se moje lice.
Ali oči…
Nisu moje.
Bile su… radosne.
Na pogrešan način.
Kao da čeka.
Da se potpuno naseli.
Tada sam prvi put osetio da se moje JA povlači.
Ne postepeno.
Ne kroz godine.
Nego… sad.
Sad se odlučuje.
Zatvorio sam vrata. Spustio roletne.
Seo na pod.
I rekao naglas:
„Igra je gotova.“
I onda sam čuo to poslednje…
…šaptanje sa svih strana:
„Zameni me.“
🟩 Poglavlje 7: Zamena
Postoje trenuci kada više ne znaš da li si ti — ti.
Gledaš svoje ruke, znaš da su tvoje.
Pomičeš ih po navici, znaš da možeš.
Ali nešto… duboko unutra…
kaže ti: „Ti si samo vozač. Nisi više vlasnik.“
Te noći sam znao da je došao kraj.
Ne kraj borbe.
Ne kraj igre.
Kraj — mene.
Poslednji pokušaj
Žena kojoj sam ranije bio, dala mi je nešto.
Komadić ugljena, uvezan crvenim koncem, i staru krpu s izvezenim krugom i spiralom.
Rekla je:
– „Ako ga prizoveš svesno, možda možeš da ga zatvoriš u prostor između.“
– „Između čega?“ – pitao sam.
– „Između tebe i onoga što bi mogao da postaneš.“
Nisam je razumeo tada.
Sad mi je jasno.
To „nešto“ više nije želelo samo moju pažnju.
Hteo je moje mesto.
Krug
Napravio sam krug od soli u dnevnoj sobi.
U sredinu sam stavio stari diktafon.
Upalio sam jednu sveću.
Uzeo papir i napisao samo jednu reč:
„Igraj.“
Seo sam unutar kruga i čekao.
Ona tišina…
U jednom trenutku, svetlost iz sveće počela je da treperi, iako nije bilo promaje.
Diktafon se uključio sam.
Nije snimao — puštao je snimak.
Moj glas… kako dišem.
Kako spavam.
Kako šapućem nešto… što nikad nisam rekao.
I onda — glas deteta:
„Zameni me…“
Tri puta.
I onda — tišina.
Ne tišina sobe.
Tišina postojanja.
Kao da je vazduh nestao.
Kao da više nisam u svom telu.
Oko mene
Svetlost sveće se skroz ugasila.
Bio sam u mraku.
Ali ne potpuno.
Ispred mene, u mraku…
dva mala svetla.
Kao oči.
Nizak oblik.
Stoji i gleda.
I onda… korak.
Pa još jedan.
I još jedan.
Ne ide, ne hoda — klizi.
Ušao je u krug.
I šapat:
„Sad ti.“
Bitka iznutra
Ne mogu da ti objasnim šta se tada dogodilo.
Nije to bila tuča.
Niti egzorcizam.
Nije bilo vrištanja.
Samo… unutrašnje rasparčavanje.
Osećao sam da deo mene… odlazi.
Sećanja – blede.
Lice – bledi.
Mirisi, dodiri, osećaji – više nisu moji.
A ono „nešto“ ulazi…
kao da uliva vodu u pukotinu.
I kad sam pomislio da sam gotov…
…čuo sam drugi glas.
Ali ovaj put, ne iz mene.
Ne iz prostorije.
Izvan svega.
Glas žene:
„Ne još. On nije tvoj.“
I spirala — ona izvežena — počela je da sija.
Crveno.
Plavo.
Belo.
I onda…
pukotina.
Zvuk kao lom stakla, ali iznutra mog tela.
I… mrak.
Buđenje
Probudilo me je svetlo.
Jutro.
Ptice.
Sve normalno.
Krug je nestao.
Sveća izgorela do kraja.
Diktafon ugašen.
Soba — tiha.
Mirna.
Ali…
neka težina je ostala.
Pogled u ogledalo
Išao sam do kupatila.
Pogledao se u ogledalu.
I bio sam — ja.
Ali opet…
ne sasvim.
U mojim očima nešto je bilo… plitko.
Kao da nešto gleda iz dubine.
Završna poruka
Na stolu, bez da znam kako je stigla, stajala je cedulja.
Isto deteće pismo.
Na njemu pisalo:
„Sledeći put nećeš imati koga da zameniš.“
🟩 Poglavlje 8: Igra nikada ne staje
Selidba je bila brza.
Tri dana nakon onog… šta god da se desilo te noći, spakovao sam se i otišao.
Nisam rekao nikome gde idem.
Nisam se oprostio sa komšijama.
Nisam čak ni čistio stan.
Samo… otišao.
Nova adresa, novi grad, prizemlje, bez stanova iznad.
Mirna ulica, stari zidovi, bez digitalnih stvari.
Ni WiFi nisam instalirao odmah.
Mislio sam — ako presečem sve signale, možda presečem i njega.
Znaš…
na početku, stvarno sam verovao da sam slobodan.
Tišina u kojoj dišeš sam
Nekoliko nedelja je bilo mirno.
Tišina nije bila opterećujuća.
Bila je stvarna.
Uživao sam u stvarima koje sam ranije uzimao zdravo za gotovo:
Da se okrenem, a da ne očekujem senku.
Da zaspim bez noćne lampe.
Da perem zube i vidim samo sebe u ogledalu.
Ali…
Onda je došla noćna mora.
Povratak
U snu sam opet bio u starom stanu.
U dnevnoj sobi.
Igračka loptica se kotrljala ka meni.
Diktafon je puštao šapat:
„Igraj. Igraj. Igraj.“
Probudilo me je kucanje.
Pravo, jasno, na prozoru.
Pogledao sam — ništa.
Ali na staklu…
otisak ruke.
Mali.
Detinji.
Nova pravila
Od tada, stvari su se vratile.
Ali ne istim intenzitetom.
Sad je bilo drugačije.
Tiše.
Podmuklije.
Ne kuca.
Ne šapuće.
Čeka.
Čekao je da se opustim.
Da spustim gard.
Ponekad osetim kako me neko posmatra dok kuvam.
Nekad čujem tapkanje kada perem zube.
A ogledalo — nekad… kasni.
Znaš šta je najgore?
Navikao sam se.
Zapis
Zato i pišem sve ovo.
Ne zato što mislim da ćeš mi verovati.
Ne zato što očekujem pomoć.
Već zato što…
možda ti budeš sledeći.
Jer, vidi…
to nije stvar o jednom stanu.
O jednom detetu.
O jednoj grešci.
To je stvar o pažnji.
Jednom kad mu je daš…
ne zaboravlja.
Zna tvoje misli.
Zna tvoje slabosti.
Zna kako da te vrati u igru.
Završni trenuci
Sinoć sam se probudio bez razloga.
Nisam sanjao.
Nisam čuo ništa.
Ali sam znao.
Ne da je tu.
Već da je — u meni.
Ne do kraja.
Ali…
dovoljno da znam razliku.
Da znam da kada se osmehnem u ogledalu,
to nisam uvek ja.
Igra se nastavlja
Ako ovo čitaš…
i ako ti ikada zazvoni telefon u 2:31,
i ako niko ne odgovara…
Nemoj da se javiš.
Ako čuješ kucanje iz stana iznad,
a znaš da je prazan…
Nemoj da kucaš nazad.
Ako čuješ da ti neko tiho šapuće ime,
dok ležiš u krevetu…
Nemoj da otvoriš oči.
Jer ako ga pogledaš —
igra je počela.
A ovaj put…
on možda ne traži samo zamenu.
Možda traži tebe.
