Poglavlje 1: Uvod – Kako je sve počelo
Horor priče sa Kopaonika – Dolazak u selo
Sve je počelo zbog tog prokletog mosta – starog, trulog kostura od drveta koji je čučao preko reke Jadar kao neka zaboravljena zver, čekajući da proguta nesuđene prolaznike. Stigao sam u selo na Kopaoniku 15. oktobra 2024, kasno popodne, sa težinom ranca na leđima i foto-aparatom koji mi se ljuljao oko vrata poput amajlije. Nisam znao od čega me ta amajlija treba štititi, ali sam osećao da mi treba.
U ovom tekstu vam prenosim svoje lično iskustvo – horor priču iz prve ruke, pravo iz srca planine. Planina je bila tiha. Previše tiha. Nijedan povetarac nije šuštao kroz krošnje, nijedna ptica nije prekinula mrtvačku tišinu koja se spuštala sa vrhova zajedno sa maglom. Ta magla – gusta, bela, lepljiva – već se uvijala oko stabala poput prstiju koji se polako stežu. Bacala je senke koje su se protezale preko staze dok sam hodao ka selu.
Jeziva atmosfera i prvi susret sa selom
Selo je bilo sićušno. Nije imalo više od desetak kuća od kamena i drveta, pogrbljenih pod teretom godina i vlažnog vazduha. Prozori su bili zamagljeni i prekriveni slojem prljavštine i kondenzacije. Kao da su skrivali nešto što nije želelo da bude viđeno.
Seljani su me posmatrali dok sam prolazio. Njihove oči bile su skrivene ispod kapuljača ili nagnutih šešira. Osećao sam te poglede – oštre, tihe, pune nečeg što nije bila samo radoznalost.
Jedan starac stajao je ispred svoje kapije. Štap mu je podrhtavao u koščatoj ruci dok me gledao. Kosa mu je bila seda i retka, a lice izbrazdano borama kao stara kora drveta.
„Šta ćeš ovde, dečko?“ upitao je, glas mu je bio grub, promukao od godina pušenja i hladnih zima.
„Most“, rekao sam kratko, pokušavajući da zvučim sigurnije nego što sam se osećao. „Čuo sam priče. Hoću da ih proverim.“
Glasovi iz magle i legenda o mostu
Starčeva obrva se podigla. Lice mu se smračilo kao nebo iznad nas, sivo i teško od oblaka koji su se gomilali na horizontu.
„Ne idi tamo noću“, rekao je polako. Svaka reč nosila je teret upozorenja koje nije želeo da izgovori naglas. „Oni što pređu, ne vraćaju se isti. Glasovi ih uzmu.“
Nasmejao sam se – kratak, suv zvuk koji je izašao iz mene pre nego što sam mogao da ga zaustavim. „Glasovi? Ma daj, čiča, to su bajke za decu. Snimiću nekoliko slika, napisati horor priču, i to je to.“
Nije mi uzvratio osmeh. Samo je stisnuo usne, povukao dubok dah i okrenuo se, mrmljajući nešto što je zvučalo kao molitva ili kletva – nisam bio siguran šta od toga.
„Lude seljačke priče“, pomislio sam. Ipak, negde duboko, u stomaku, osetio sam trzaj nečeg hladnog, nečeg što nisam želeo da imenujem.
Smestio sam se u gostinsku kuću na rubu sela – malu, oronulu zgradu koja je mirisala na vlažno drvo, stari tepih i nešto kiselo što se uvuklo u zidove. Soba je bila tesna, sa jednim krevetom i prozorom koji je gledao na šumu.
Raspakovao sam opremu na malom stolu – kameru, diktafon, baterijsku lampu. Dok sam proveravao opremu, misli su mi lutale ka onome što sam čuo o mostu.
Legenda je bila stara. Sveštenik koji je sagradio most pre tri veka prokleo je selo nakon što su ga izdali, spalivši njegovu crkvu i njega u njoj. Kažu da su Glasovi ostali. Šapuću iz magle, čekaju one koji se usude da pređu.
Ljudi su nestajali – pastiri, lovci, deca. Svi su pričali o šapatima pre nego što su iščezli.
„Savršen materijal za blog“, promrmljao sam. „Senke prošlosti“ trebalo je da dobije novi hit – nekoliko jezivih fotki, malo atmosfere, i čitaoci će poludeti.
Skeptik u meni nije verovao u duhove. Ali radoznalost – ta prokleta radoznalost – nije mi dala mira.
Za više ovakvih priča, posetite arhivu horor priča ili istražite prikaze urbanih legendi koje vas neće ostaviti ravnodušnim.
Prvi koraci ka prokletom mostu
Sunce je zalazilo dok sam završavao pripreme. Narandžasta svetlost cedila se kroz prozor i ustupala mesto sivoj tami. Obukao sam jaknu, proverio džepove – baterije, diktafon, nožić – i prebacio ranac preko ramena.
„Vreme je“, rekao sam sebi. Glas mi je zvučao čudno u tišini sobe.
Izašao sam napolje. Vazduh je bio hladan i vlažan. Mirisao je na mokru zemlju i borove iglice. Staza ka mostu bila je uska, vijugava kroz šumu, obrasla korovom.
Reka Jadar šumela je negde levo od mene, skrivena iza zida drveća. Zvuk joj je bio tih, ali uporan, kao disanje nečeg ogromnog što spava.
Kad sam stigao do mosta, zastao sam. Dah mi se kondenzovao u oblačićima pred licem. Drvena konstrukcija bila je stara. Daske trule, prošarane mahovinom. Ograda iskrivljena i polomljena.
Magla – ta prokleta magla – već je gutala obalu s druge strane, skrivajući crkvu čiji se toranj jedva nazirao. Uključio sam diktafon, pritisnuo dugme za snimanje i progovorio:
„Nikola Petrović, Kopaonik, 15. oktobar 2025. Most preko Jadra. Prvi utisci: jezivo, ali ništa natprirodno… za sada.“
Glas mi je bio čvrst, ali ruke su mi drhtale dok sam podizao kameru da snimim. Široki kadar mosta, magla koja ga uvija, crkva u daljini kao mrlja u belini.
Tada sam ga čuo – tih šapat, jedva čujan, kao da dopire iz magle ispod mosta.
„Nikola…“
Srce mi je poskočilo. Puls se ubrzao. Odmahnuo sam glavom, pokušavajući da se saberem.
„Vetar“, rekao sam naglas. „Samo vetar igra trikove.“
Ali vetar ne zna moje ime. A šapat nije prestajao – postajao je jači, bliži, kao da se penje uz stubove mosta.
„Dođi…“ zvao je.
Podigao sam lampu. Snop svetla prešao je preko mosta. Nije bilo ničega. Samo magla. Samo belina.
Stajao sam na ivici. Zurio u tu maglu. I osetio je – onu glupu, detinju radoznalost koja me vukla napred.
„Samo jedan korak“, promrmljao sam. Zakoračio sam.
Daska je zaškripala. Magla me je obavila. A šapat je postao hor: „Dođi… dođi… dođi…“
Nisam znao šta me čeka s druge strane, ali znao sam jedno – više nisam mogao da se vratim.
Nešto me je zvalo.
I ja – glup, prokleti ja – poslušao sam.
