Nikad nisam bio neko ko lako priča o ličnim stvarima.
Još manje neko ko veruje u „ono što se ne vidi“.
Ali nešto se desilo u mom životu početkom 2023. godine, i od tada više nemam isti odnos prema stvarnosti.
Ova priča nije o duhovima.
Nije o ukletim kućama, niti o nečemu što možete jednostavno nazvati.
Ovo je priča o osećaju. O praznini. O nečemu što možda nije trebalo da primetim.
Zovem se Miloš. Imam 33 godine. Radim kao grafički dizajner, od kuće, u Nišu.
Moj stan se nalazi u naselju Durlan, na drugom spratu zgrade iz sedamdesetih.
Stan sam iznajmio 2021. od bračnog para koji živi u Kanadi.
Uredno održavan, sa starim nameštajem, ali funkcionalan.
Najvažnije mi je bilo da imam mir, dobar Wi-Fi i svoj prostor.
Bio sam zadovoljan. Prvih godinu dana sve je bilo sasvim normalno.
Onda je došao januar 2023.
I polako, bez nagoveštaja, počelo je ono što ne umem drugačije da nazovem osim – poremećaj tišine.
Poglavlje 1: Podrum
Stan je imao svoju ostavu u podrumu.
U početku je nisam koristio. Bila je zaključana.
Tek 10. januara sam sišao prvi put – hteo sam da odložim kutije sa kablovima, starim štampačem i nekim stvarima koje mi nisu bile potrebne.
Podrum zgrade je bio tačno onakav kakav očekujete u starim soliterima:
dug hodnik, vrata svuda, beton, miris vlage i rđe.
Na plafonu – tanke cevi, neke kaplju. Na zidovima – stare bele ploče iz vremena SFRJ, sada sivo-žute.
Moja ostava – treća desno.
Kad sam otključao vrata, dočekala me je hladnoća. Ne obična. Ne ona “prirodna” vlažnost.
Ova je bila kao… prostorija koja ne diše.
Unutra su bile police, stare kutije, neki metalni ormar, i ono što je odmah privuklo moju pažnju:
na zadnjem zidu, ispod ventilacionog otvora, zazidana vrata.
Zidana ciglom, prefarbana, ali linije su bile jasne.
Mogao sam da razlikujem stari okvir. Čak su šarke ostale – zahrđale, ali vidljive.
Delovalo mi je čudno, ali ne zastrašujuće.
Pomislio sam da je to bilo deo nekadašnje zajedničke ostave, pa su kasnije zidali zidove.
Bio sam u podrumu možda 15 minuta. Ostavio stvari i vratio se u stan.
Taj dan – ništa čudno.
Ali naredne večeri…
počela je hladnoća
Poglavlje 2: Vlažan vazduh
Od 11. januara, između 20 i 23h, u stanu bi se naglo spuštala temperatura.
Grejanje je bilo isto, ali u uglu spavaće sobe – blizu poda – osetio bih vlagu u vazduhu.
Ne propuh, ne običan zimski hlad.
Nego onaj tup, „zidni“ hlad koji ti ulazi kroz čarape.
Isprva sam to pripisao starim prozorima.
Zaptivao sam, proveravao, ali nije bilo logike – hladnoća se javljala samo uveče. Ujutru je nestajala.
Onda su došli snovi.
Od 14. do 19. januara, svake noći sam sanjao istu stvar:
nalazim se u praznoj prostoriji bez svetla, i čujem nečije disanje.
Ne svoje.
Duboko, ravnomerno, polako.
I budim se svaki put u isto vreme: 03:14 ujutru.
Poglavlje 3: Tragovi
- januara sam ponovo sišao u podrum, oko 18:30h.
Hteo sam da uzmem kabl iz kutije koju sam ostavio.
Kada sam otvorio vrata svoje ostave — miris je bio drugačiji.
Ne vlagu.
Ne buđ.
Nego nešto… organsko. Blago metalno. Kao mešavina rđe i nečeg pokvarenog.
Ugasio sam svetlo i upalio telefon.
I video nešto što do tada nije bilo tu.
Na zidu sa zazidanim vratima – ogrebotine.
Tri paralelne, vodoravne, dugačke oko 30 centimetara.
Kao da je neko, ili nešto, greblo po cigli.
Stajao sam neko vreme, nepomično.
Pokušavao da ubedim sebe da je to tu bilo ranije.
Nisam uspeo.
Poglavlje 4: Kucanje
Od 23. januara, svake noći sam se budio iz sna.
Bez snova, bez noćne more — samo naglo otvaranje očiju.
I u ušima – tišina koja nije tišina.
Ne znam kako da opišem to.
To je ona vrsta tišine kada znaš da neko diše, i da taj dah ne pripada tebi.
I 25. januara, u 3:14 ujutru — čuo sam to.
Kucanje.
Ne jako.
Ne direktno ispod kreveta.
Više kao da dolazi kroz pod.
Duboko. U ritmu.
Tri puta.
Tiho. Kao šaka o beton.
Poglavlje 5: Sumnje
Počeo sam da se raspadam.
Prestao sam da spavam. Počeo sam da pričam sam sa sobom.
Izbegavao sam podrum.
Nisam pričao s komšijama. Nisam znao kako da objasnim.
Osećao sam kako mi lice gubi boju, oči crvene, misli postaju maglovite.
Komšije su mi govorile da izgledam iscrpljeno.
Jedna komšinica mi je rekla:
– „Miloše, možda si pod stresom. Treba ti vazduh.“
Bio sam. U šetnji. Van stana. Sve bude normalno.
Ali kad se vratim – osećaj je isti. Nešto je tu.
Ne u stanu.
Nego ispod.
Poglavlje 6: Ispod mene
Ne znam tačno šta me nateralo da se vratim dole.
Možda što mi je sve drugo iz ruku počelo da klizi — spavanje, ishrana, rad.
Možda zato što nisam više mogao da sedim gore, a da mi glava ne pada u tom pravcu.
Ka podu.
Kao da prostor ispod mene vuče pogled.
Znaš onaj osećaj kad sediš, pa ti misli nenamerno tonu ka nečemu što ne možeš da vidiš?
To.
29. januara, nedelja.
Zima je stezala. Napolju je bilo oko minus šest.
Bilo je 18:40 kad sam uzeo lampu, stavio jaknu i sišao dole.
Ovaj put bez izgovora. Bez traženja nečega.
Samo — sišao.
Otvoriš vrata, pogledaš unutra i znaš odmah:
ništa se nije promenilo. Ali sve je drugačije.
Miris je bio slabiji, ali oštriji. Kao kad otvoriš zamrzivač koji je dugo bio ugašen.
Vazduh je bio gust, suv — kao da se godinama nije mešao.
Seo sam na hladan beton, tik ispred zazidanog dela.
Prvi minut — tišina.
Drugi — disanje. Ne moje. Ne direktno. Ali tamo negde u pozadini, kao da prostorija „odjekuje“ nekim tuđim plućima.
Zatvorio sam oči.
I tada sam čuo grebanje.
Ne spolja.
Ne sa druge strane zida.
Unutar zida.
Kao nokti po cigli.
Spora, duboka spirala — ne kao da pokušava da izađe, već… kao da se pomiče iznutra, isprobava ciglu, traži slabost.
Otvorio sam oči.
Zid – isti. Nema promena.
Ali znao sam. Ne mislim da sam. Ne umišljam da sam.
Znao sam.
Ustao sam.
U tom trenutku… zid je „zvuknuo“.
Ne kao da nešto lupa.
Nego pukotina u materijalu – ona napukla napetost kada se beton razdvaja mikroskopski.
Uhvatio sam se za rame, nesvesno.
Srce mi je tuklo, ali nisam trčao. Nisam ni vikao.
Samo sam… izašao.
I znaš šta je bilo najstrašnije?
Niko me nije zaustavio.
Ni pogled. Ni šum.
Kao da je zid… čekao da odem.
Ili gore – da se vrati sa mnom.
Poglavlje 7: Iznad
Kad sam se te večeri vratio iz podruma, više nisam imao iluziju da mogu ovo da potisnem.
Do tada sam ubeđivao sebe da je možda psihički – nesanica, stres, previše vremena u tišini.
Ali nešto se promenilo.
Ne u podrumu.
U meni.
Kao da sam sa sobom poneo… odsustvo.
To veče nisam upalio TV. Nisam slušao muziku.
Samo sam sedeo na ivici kreveta, potpuno obučen, gledajući u ugao sobe.
Ne u zid. Ne u pod. Ne u plafon.
U… prostor.
Nešto što se oseća ali se ne vidi.
Kao da je soba izgubila dubinu. Kao da je svetlo gubilo domet čim se udaljiš od sijalice.
I to veče — po prvi put — nisam čuo ništa iz ispod mene.
Zato što sam ga čuo iznad.
Negde oko 3 ujutru, dok sam se napola zavalio na krevet, čuo sam kako ceo plafon “udahne.”
Ne škripanje.
Ne buka od cevi.
Nego… udisaj.
Dubok. Ravnomeran.
Kao da neko — težak — stoji tačno iznad mene i spušta pluća.
Zgrada ima pet spratova. Ja sam na drugom. Iznad mene su još dva sprata, ali iznad tog poslednjeg… nema stana.
Samo tavan.
Zaključan. Uvek je bio zaključan.
Nema prozora. Nema stepenica. Nema ničega što bi izazvalo to.
A onda — tri udarca.
Na plafonu.
Kao neko ko šakom testira betonsku ploču iznad moje glave.
Tup, spor, promišljen.
Srce mi je stalo na sekund.
Ustao sam automatski, kao u nekom polusnu.
Stao sam ispod lampe. Gledao gore.
Čekao četvrti udarac. Nije ga bilo.
Tada sam prvi put pomislio:
„Ovo se ne spušta iz podruma. Ovo raste.“
I to je najgori deo.
Ne kada te nešto prati.
Već kada znaš da je ono što si čuo ispod sada…
iznad.
I da samo još nije odlučilo da se pojavi između.
U tebi.
Poglavlje 8: Odlazak
Znaš…
najstrašniji deo cele ove priče nije ono što sam čuo.
Nije grebanje. Nije kucanje.
Nije čak ni tišina između.
Najstrašniji deo je shvatanje da mi se više nije činilo čudnim.
Navikao sam se.
Kao neko ko živi blizu pruge i prestane da čuje vozove.
Samo što ovo… nikada nije išlo dalje. Samo bliže.
Znao sam da više ne mogu da ostanem.
Znao sam to onog jutra kad sam se probudio, a svetlo iz kupatila je bilo upaljeno.
Znam da sam ga isključio. Uvek proverim triput.
Ali tog dana — ne samo da je gorelo — već je vrata bila odškrinuta.
A ja ih nikada ne ostavljam tako.
Nije bilo nikog. Nema tragova. Ništa nije pomereno.
Ali znao sam — ulazilo je.
Ne fizički. Ne kroz vrata.
Ulazilo je kroz pažnju. Kroz tišinu između rečenica.
Kroz sve ono što ne primećuješ dok te ne zagrli s leđa.
1. februara sam spakovao torbu.
Nisam zvao stanodavce. Nisam otkazao ugovor.
Samo sam ostavio ključ u sanduče, poslao poruku da sam otišao „zbog posla“.
Laž.
Ostavio sam gotovo sve — knjige, garderobu, čak i laptop.
Nisam mogao da podnesem ideju da bilo šta iz tog prostora ponesem sa sobom.
Izašao sam iz zgrade oko 10 ujutru. Bio je mraz.
Ali napolju… nije bilo hladno.
Bar ne onako kako je bilo unutra.
Preselio sam se kod roditelja, van grada.
Mesecima nisam izlazio.
Počeo sam da izbegavam prostore sa zidovima.
Garaže. Podrume. Liftove.
Uvek gledam gde su podovi.
Gde su stare daske.
Gde su zidovi koji više ne dišu.
Ali najgore tek dolazi.
26. februara.
Skoro mesec dana od kad sam otišao.
Bilo je tri ujutru kad me je probudio taj osećaj.
Ne zvuk.
Ne senka.
Nego ono što se probudi pre tebe, dok ti još spavaš.
Otvorio sam oči.
Mrak.
Zid.
Toplina sobe.
Ali u sledećem trenutku – prozor je zadrhtao.
Ne zbog vetra.
Nije bilo vetra.
Nego… kao da je nešto s unutrašnje strane stakla na sekundu stvorilo pritisak.
Kao da je… disalo iz mene napolje.
I tad sam znao.
Nisam ništa poneo sa sobom.
Ali nešto je pošlo sa mnom.
Danas živim na trećem spratu u novoj zgradi.
Sve je moderno, svetlo, izolovano.
Ali — u 03:14 svakog jutra — budim se bez alarma.
Otvorim oči.
Zagledam se u plafon.
I samo čekam.
Čekam da čujem ono što više ne treba da se čuje.
Ponekad ne bude ničega.
Ponekad — bude.
Ali najčešće, samo ležim.
I čekam da prođe.
I kada neko pita šta se desilo u onom stanu…
…kažem samo jedno:
„Ništa. Samo jedan zid. Samo podrum. Samo vrata koja više ne postoje.”
Ali tiho.
Jer imam utisak da — ako izgovorim naglas…
vratiće se.
Ili još gore — setiće se da me nikada nije ni napustilo.
